Profesionalni džudista, višestruki osvajač medalja još u vreme SFRJ, shvatio je da mu je – pored zlata – potrebno i nešto dublje da bi povratio osećaj celovitosti. Tada pronalazi jogu (ili možda ona pronalazi njega).

Još 1996. godine upoznaje legendu jugoslovenske joge, Slobodana Milićevića Ćićija, koji ga uvodi u magični svet ove drevne prakse. Od tada, Laza živi jogu.

Njegov moto je da nema praznog hoda: sve što nam je potrebno nosimo u sebi, a jedino je važno da disciplinovano i odlučno radimo na tapasu (snazi volje). Rezultati tada nikada ne izostaju.

„Prava leđa, glava“ – čuvena Lazina rečenica, obavezna na početku svake pranajame (vežbi disanja), postala je zaštitni znak njegovih časova. Laza veruje da, kada god treba da doneseš tešku životnu odluku, treba samo da sedneš i dišeš. Ako to radiš predano i disciplinovano – rešenje će doći.